Laci je rođen u Subotici pre 80 godina, odakle se sa porodicom sa samo 5 godina seli u Novi Sad, gde je živeo do kraja života. Međutim, njegova interesovanja i način života, doprineli su da stvori veliki krug prijatelja i poznanstava širom stare Jugoslavije.
Nakon završene Mošine gimnazije, svoje školovanje nastavlja na Medicinskom fakuktetu, za koji se odlučio jos u ranom detinjstvu, nošen željom da pomaže, jer je u tom periodu njegov mlađi brat Deneš bio bolešljiv.
Jedna ljubav ga je pratila od malih nogu – trčanje. Još dok je živeo u Subotici, u kući pored hipodroma, voleo je da trči bezbroj krugova.
Ljubav, koja je trajala vise od 55 godina, rodila se na košarkaskom terenu, gde je svoju suprugu Stanu, tada igračicu, upoznao kao košarkaški sudija. Iz te ljubavi, rođeni su sin Stevan i ćerka Gabriela.
Ljubav prema košarci, gledano od dana kada je igrao kao tinejdžer, dana kada je sudio, bio trener i strastveno pratio svet košarke, trajala je do poslednjih dana.
U jednom periodu zivota, pored košarkaskog trenera, bio i lekar tima koji je trenirao.
Poziv doktora je obavljao izuzetno posvećeno i analitično, te važio za lekara koji je znao da postavi dobru dijagnozu, ali i da pruži neophodnu prvu pomoć u urgentnim situacijama, radeći u domovima zdravlja u Baču, Sirigu, Temerinu i Bačkom Jarku, dok je penziju dočekao radeći u domu zdravlja na Klisi.
Penzionerski dani su mu prolazili brzo jer je svaki dan proveden na Dunavu, bio dan relaksacije i uživanja. Strastveni pecaroš je iz Dunava izvadio bezbroj riba, učeći tom hobiju kako sina tako i najstarijeg unuka Milana. Ulovljene ribe nikad nije jeo, kao sto nije pio ni rakiju koju je znao odlično da ispeče.
Voleo je da održava voćnjak i baštu uzgajanu organski, u želji da cela porodica uživa u domaćem, zdravo proizvedenom voću i povrću.
Za života je jos 3 puta postao deka unucima Natasi, Benceu i Teodori.
Pamticemo ga kao nepopravljivu postenjačinu, nasmejanog i izuzetno skromnog čoveka, uvek spremnog za šalu.